U Mo­sta­ru pu­šu, ka­ko bi Her­ce­gov­ci re­kli, mor­ske bu­re, a ga­leb lo­vi ri­bu u Ne­re­tvi, dok se sni­jeg bi­je­li na obli­žnjem br­du. Od to­li­kih kon­tra­sta Ere ni­je­su mo­gle ni is­pa­sti dru­ga­či­je. A još ako su baš iz Mo­sta­ra... Nji­ho­vu na­rav va­jao je lju­ti krš, pe­klo vre­lo sun­ce, a le­di­la Ne­re­tva.
Glu­mac Erol Ka­dić već ne­ko­li­ko go­di­na ra­di u po­zo­ri­štu u Mo­sta­ru i ka­že da se za­lju­bio u taj grad: „Ka­da kre­ne­te iz Sa­ra­je­va pre­ma Mo­sta­ru na pri­la­zu gra­du vi vi­di­te ne­ko neo­bič­no ra­sti­nje. On­da vi­di­te ka­me­njar, plod­na po­lja i još ni­je­ste ušli u grad, ni­je­ste vi­dje­li pr­vu ku­ću, vi­di­te da se na­la­zi­te u ne­kom ne­stvar­nom svi­je­tu”.
– He­ce­go­vi­na spa­da u dio ko­ji je krš. Ko­ji je eks­tre­man, tvrd i da bi op­stao tu, mo­raš bi­ti jak. Kroz vje­ko­ve, lju­di ko­ji su tu ra­đa­ni mo­ra­li su bi­ti ja­ki, da bi op­sta­li, da bi se ba­vi­li bi­lo či­me, jer iz ka­me­na ne­će sva­šta da nik­ne – ob­ja­šnja­va Zla­tan Ne­fić, član NVO „Ada Mo­star”.
Ivan La­lić, di­rek­tor „Mik­ser ha­us” fe­sti­va­la, ko­ji je ove go­di­ne or­ga­ni­zo­vao oku­plja­nje Mo­sta­ra­ca u Be­o­gra­du, vje­ru­je da je kli­ma u ve­li­koj mje­ri od­re­di­la „DNK re­gi­o­na”.
– To je jed­na že­sto­ka kul­tu­ra, ko­ja tra­ži že­sto­ku re­ak­ci­ju. Ta­mo se lju­di ra­đa­ju kao ve­o­ma vi­tal­ni i ja­ki ge­net­ski. To ni­je ne­ki iz­mi­šlje­ni ste­re­o­tip. Za­i­sta je ta­ko. Vr­lo su ži­la­vi, vi­tal­ni i sprem­ni na sve – ka­že La­lić.
Bla­go­je Ba­bić, ne­ka­da­šnji pro­fe­sor uni­ver­zi­te­ta u Mo­sta­ru, ob­ja­šnja­va da su Mo­star­ci u tim uslo­vi­ma mo­ra­li da ra­de mno­go vi­še ne­go dru­gi.
– Mo­ra­li su da se do­vi­ja­ju mno­go vi­še ne­go dru­gi i da raz­mi­šlja­ju mno­go vi­še od dru­gih. Sa­mim tim su po­sta­li i lu­ka­vi­ji od dru­gih – is­ti­če Ba­bić.
Mo­star­ci su
kao vul­kan
Erol Ka­dić do­da­je da su Mo­star­ci kao ne­ki vul­kan: „Čas su pre­div­ni kad ne pro­ra­di, a kad pro­ra­di naj­bo­lje je da se po­vu­če­te u ne­ko ka­fan­če i če­ka­te da ta olu­ja pro­đe”.
Mo­star­ci ima­ju vr­lo oštar smi­sao za hu­mor. Da­ju se­bi za pra­vo da se ša­le na sva­či­ji ra­čun.
Naj­du­ho­vi­ti­je zo­vu – mo­star­skim li­ska­ma. Te­ško ono­me ko­me se oni na du­šu na­ka­če.
Zla­tan Ne­fić pod­sje­ća da Her­ce­gov­ci ni­ka­ko ne vo­le ka­da ih ne­ko na­zi­va Bo­san­ci­ma.
– Ja ni­je­sam Her­ce­go­vac, ja sam her­ce­go­vač­ki zet. Do­šao sam u Mo­star dav­no, ži­vim tu du­go, ali ja još du­go ne­ću mo­ći po­lo­ži­ti is­pit da bu­dem dio njih. Jer su spe­ci­fični – ka­že Ne­fić.
Ni Džejms Bond ne bi bio to­li­ko ve­li­ki da ni­je sa­vla­dao jed­nog Her­ce­gov­ca.
Mi­lo­rad Ka­por je u fil­mu „Skaj­fol” igrao ra­me u ra­me sa Bon­dom.
– Za ta­kve fil­mo­ve je po­tre­ban ne­ko ko je vi­sok, li­jep, in­te­li­gen­tan, a ta­kvi smo mi Her­ce­gov­ci – smi­je se Ka­por.
Ka­por je Her­ce­go­vac ču­ve­nog pre­zi­me­na ko­ji je ro­đen u Be­o­gra­du. Vr­lo je po­no­san na svo­je po­ri­je­klo na ko­je u Sr­bi­ji uglav­nom gle­da­ju sa sim­pa­ti­ja­ma.
U Hr­vat­skoj je već pot­pu­no dru­ga pri­ča. Ta­mo su Her­ce­gov­ci pred­met ismi­ja­va­nja.
– Oni Her­ce­gov­ce do­ži­vlja­va­ju kao što se u Sr­bi­ji do­ži­vlja­va­ju Cr­no­gor­ci. Za­u­zi­ma­ju do­bre po­zi­ci­je po fir­ma­ma, s tim što Her­ce­gov­ci ni­je­su li­je­nji, ne­go su uspje­šni tr­gov­ci. Uvi­jek su sprem­ni na pre­go­vo­re, na sna­la­že­nje – ka­že Ka­por.
Tr­go­vač­ki duh
Her­ce­go­va­ca
A, šta ih je na­pra­vi­lo dru­ga­či­jim, sem re­lje­fa? Ime Mo­star pr­vi put se po­mi­nje ka­da tim pod­ruč­jem vla­da­ju Tur­ci.
Tur­ci su iz­gra­di­li ču­ve­ni most. Me­đu­tim, grad ni­je po nje­mu do­bio ime.
Ne­go po mo­sta­ri­ma, lju­di­ma ko­ji su ga ču­va­li. Ka­rak­ter Mo­sta­ra­ca ta­da ozbilj­no ob­li­ku­je tr­go­vi­na, jer put iz Du­brov­ni­ka ide pre­ko Mo­sta­ra.
Du­go je tr­go­vač­ka ško­la bi­la ci­je­nje­na u čar­ši­ji. A, duh tr­go­va­ca je po­se­ban duh. La­ko će­te Mo­star­ci i ku­pi­ti i pro­da­ti, sa­mo ako to po­že­le.
Bla­go­je Ba­bić, ne­ka­da­šnji pro­fe­sor Uni­ver­zi­te­ta u Mo­sta­ru, sma­tra da se za raz­li­ku od Be­o­gra­da, ko­ji je na ras­kr­ni­ci pu­te­va i gdje su svi osva­ja­či osta­vlja­li svo­je slo­je­ve i te­ko­vi­ne kul­tu­ra, Mo­star ni­je raz­vi­jao kao ras­kr­sni­ca: Mo­star je bio tač­ka u ko­joj se su­sre­ta­le raz­li­či­te kul­tu­re, vje­re i ci­vi­li­za­ci­je.
U Mo­sta­ru ni­je do­šlo do pre­pli­ta­nja, ne­go ve­zi­va­nja u čvor i u tom čvo­ru je pro­kli­jao mo­star­ski men­ta­li­tet ko­ji se po­sli­je raz­vi­jao.
Tr­go­vi­na je i na dru­gi na­čin ka­li­la Mo­star­ce. Če­sto su tr­gov­ci do­no­si­li ku­gu u Mo­star, pa su dar­vi­nov­ski, po­no­vo sa­mo naj­ži­la­vi­ji, op­sta­ja­li.
Sla­blje­njem tur­ske vla­sti, grad, po­red 24 dža­mi­je, do­bi­ja pra­vo­slav­nu i ka­to­lič­ku cr­kvu.
Ka­žu da su ugled­ni Mo­star­ci ta­da bi­li sa­mo oni ko­ji su ra­do po­zi­va­ni i na ka­fu, i na ka­hvu i na ka­vu.
Do­ba Tu­ra­ka osta­vi­lo je do­bre tr­gov­ce, ku­jun­dži­je, ali i umjet­ni­ke. Bez­broj je sev­da­lin­ki ko­je opje­va­va­ju ovaj grad i lju­ba­vi ko­je su u nje­mu plam­tje­le.
I pje­sni­ci i
bun­tov­ni­ci
Ali u Her­ce­go­vi­ni ne plam­te sa­mo sun­ce i lju­bav. Baš na ovom pod­ruč­ju di­gla se pr­va bu­na pro­tiv Tu­ra­ka.
Ni­je pro­šlo du­go od „Ne­ve­sinj­ske pu­ške”, do ko­nač­nog pa­da Osman­li­ja i u Mo­star se ko­nač­no pro­bio za­pad­ni duh.
Pod vla­šću Austro­u­gar­ske grad do­bi­ja za­ni­mlji­ve gra­đe­vi­ne, a Mo­star­ci vi­še ne ži­ve sa­mo u tr­go­vač­kom cen­tru.
U gra­du se otva­ra gim­na­zi­ja. Mo­star od objek­ta umjet­no­sti po­sta­je nje­no sre­di­šte.
Ka­men i vo­da i da­lje in­spi­ri­šu knji­žev­ni­ke, ali Her­ce­gov­ci ne bi bi­li Her­ce­gov­ci da su sa­mo o lju­ba­vi pje­va­li.
„Ostaj­te ov­dje” i „Ve­če na ško­lju” sa­mo su ne­ke od ro­do­lju­bi­vih pje­sa­ma Alek­se Šan­ti­ća.
Bla­go­je Ba­bić ob­ja­šnja­va da je Mo­star bio grad u ko­jem je za­po­čeo kul­tur­ni pre­po­rod.
– Va­žni uče­sni­ci tog pre­o­pro­da su Alek­sa Šan­tić, Osman Dži­kić, Jo­van Du­čić. Her­ce­go­vi­na je bi­la otvo­re­na pre­ma mo­ru. Ima­li ste ut­caj ita­li­jan­skog, ga­ri­bal­di­jev­skog za oslo­bo­đe­nje Ita­li­je, to je bi­la ta kli­ma, a u re­la­tiv­no si­ro­ma­šnom kra­ju lju­di su pri­nu­đe­ni da se bo­re i da uče i da se ta­ko ospo­so­be da zi­ve bo­lje – pri­ča Ba­bić.
La­lić pod­sje­ća i da je ča­so­pis „Zo­ra”, ko­ji je po­čeo da se iz­da­je kra­jem 19. vi­je­ka je­dan od do­ka­za da je Mo­star bio cen­tar pi­sme­no­sti, kul­tu­re, pje­sni­štva.
– Mo­star se na­la­zio na li­ni­ji gdje se spa­ja­ju Is­tok i Za­pad. Ili gdje se Evro­pa di­je­li na hri­šćan­sku i ori­jen­tal­nu, na pra­vo­slav­nu i ka­to­lič­ku. Sve te li­ni­je po­dje­le su išle kroz Mo­star. Ono što je ka­rak­te­ri­stič­no te ci­vi­li­za­ci­je u Mo­sta­ru ni­je­su bi­le u su­ko­bu. One su bi­le u me­đu­sob­nom do­di­ru i pra­vom su­ži­vo­tu – ka­že Bla­go­je­vić.
Pje­sni­ci su bi­li raz­li­či­tih vje­ra, ali u naj­va­žni­jem su bi­li isti – lju­ba­vi pre­ma Mo­sta­ru i u že­lji za slo­bo­dom. Ali, ne sa­mo pje­sni­ci.
U mo­star­skoj gim­na­zi­ji svi­jest raz­vi­ja­ju oni ko­ji će za­i­sta svi­jet od­ve­sti na put bez po­vrat­ka - mla­do­bo­san­ci.
Pr­vi aten­tat mla­do­bo­san­ci su iz­ve­li upra­vo u Mo­sta­ru.
Bog­dan Že­ra­jić, ina­če biv­ši uče­nik mo­star­ske gim­na­zi­je, još je 1910. go­di­ne po­ku­šao da ubi­je austro­u­gar­skog ca­ra Fra­nju Jo­si­fa, pri­li­kom nje­go­ve po­sje­te gra­du.
Istu ško­lu su uči­li Di­mi­tri­je Mi­tri­no­vić, Vla­di­mir Ga­ći­no­vić, Špi­ro Sol­do.
Pro­fe­sor Ba­bić pod­sje­ća da je Mla­da Bo­sna bi­la bu­đe­nje na­ci­o­nal­ne svi­je­sti.
– Ona je sta­sa­va­la naj­vi­še pod uti­ca­jem iz Sr­bi­je. Pri­je do­la­ska Austro­u­gar­ske ni­je po­sto­jao su­kob iz­me­đu vjer­skih za­jed­ni­ca, pra­vo­slav­ne ka­to­lič­ke i mu­ha­me­dan­ske. I ta­ko ni­je ču­do što su u Mla­doj Bo­sni bi­li i pra­vo­slav­ci i mu­ha­me­dan­ci i ka­to­li­ci. Bio je tu Ivo An­drić, Va­sa Ču­bri­lo­vić, Mu­ha­med Fi­li­po­vić, ko­ji su sma­tra­ni Sr­bi­ma kao i Osman Đi­kić. Ta­ko da je to bio ta­las bu­đe­nja na­ci­o­nal­ne svi­je­sti.
S dru­ge stra­ne La­lić ka­že da je pi­ta­nje Mla­de Bo­sne su­štin­sko pi­ta­nje za iden­ti­tet Mo­sta­ra
– Taj po­kret je vr­lo avan­gar­dan, on je pred Pr­vi svjet­ski rat pro­pa­gi­rao ne srp­ski na­ci­o­na­li­zam, što se po­ne­kad po­gre­šno tu­ma­či, ne­go ju­go­slo­ven­ski na­ci­o­na­li­zam. To je bio po­kret za oslo­ba­đa­nje ju­žno­slo­ven­skih na­ro­da iz aut­srij­ske tam­ni­ce na­ro­da i sve na­ci­je su ta­mo bi­le za­stu­plje­nje – ka­že La­lić.
Pod­ne­blje eks­tre­ma
I za­i­sta, u to vri­je­me, Mo­star­ci su bi­li pr­vo Mo­star­ci, pa on­da sve osta­lo.
Za­to je Alek­sa Šan­tić mo­gao da bu­de za­lju­bljen u ka­tol­ki­nju, da pi­še o Emi­ni, a bu­de sa­hra­njen uz naj­du­blje po­što­va­nje sve tri vjer­ske za­jed­ni­ce.
Ali isto­ri­ja je od­lu­či­la da dje­ca oštrog her­ce­go­vač­kog kr­ša, ot­por­na i sprem­na na sve, po­ka­žu da su eks­trem­ni, ta­man ko­li­ko i pri­ro­da ko­ja ih je vje­ko­vi­ma ga­ji­la.
Eks­tre­mi su na­kon Dru­gog svjet­skog ra­ta za krat­ko ućut­ka­ni, ali ni­šta ih ni­je mo­glo za­u­sta­vi­ti de­ve­de­se­tih.
– Ja mi­slim da su sve do­bre stva­ri, ali i lo­še stva­ri na ovim pod­ne­blji­ma po­te­kle iz Her­ce­go­vi­ne. Her­ce­go­vi­na je lju­to opa­ko tle, ko­je ra­đa po­la­ri­te­te i opa­sne i one pre­div­ne – sma­tra La­lić.
Ka­dić ka­že da na ta­ko ma­lom pro­sto­ru, to­li­ka raz­li­či­tost mo­že da­ti fan­ta­stič­ne stva­ri, ali, ka­ko ka­že, i ve­li­ki be­laj.
Na­boj ener­gi­je, isto­ri­je i raz­li­či­to­sti sru­šio je na kra­ju i Sta­ri most – sa­mu du­šu gra­da.
Most je ka­sni­je ob­no­vljen, ali osta­la je ne­pre­mo­sti­va po­di­je­lje­nost gra­da iz­me­đu Mu­sli­ma­na i Hr­va­ta.
Sr­ba go­to­vo da i ne­ma. Most vi­še ne spa­ja, ali sun­ce i da­lje pr­ži, Ne­re­tva hla­di, a sev­da­lin­ke se po­no­vo pje­va­ju.
Je­dan mo­star­ski bend po­ku­ša­va kroz sta­ru mu­zi­ku Mo­sta­ra da po­vra­ti do­bar imidž Her­ce­go­va­ca.
Dra­gi Še­stić, član gru­pe, ka­že da pre­ko mu­zi­ke pro­no­si do­bar glas o Mo­sta­ru.
– Ne­ka­ko se lju­di za­lju­be u Mo­star pre­ko na­še­ga ben­da. Mi smo svi­ra­li svu­da u Evro­pi i gdje god smo do­šli osje­te me­lan­ho­li­ju ko­ja je bi­la, ek­sta­zu. Mi uvi­jek ko­ri­sti­mo pje­sme ko­je su o Mo­sta­ru i oko Mo­sta­ra. Evo re­ci­mo, „Li­je­pi li su mo­star­ski du­ća­ni”. Ta pje­sma, na sto­ti­nu pu­ta smo je iz­ve­li u na­šem mu­zič­kom re­per­to­a­ru. Svi je zna­ju. Ali sva­ki put kad iza­đem ne­gdje pr­vi put kad je pje­va­mo i kad kre­nu ti akor­di, me­ni du­ša ho­će da is­ko­či od sre­će, od po­no­sa – ka­že Še­stić.
Da li je Fa­ta bi­la na­iv­na ili lu­ka­va, pa je za­vr­ši­la za­man­da­lje­na u ma­ga­zi sa Mu­sta­fom, to je ras­pra­va ko­ju vi­še ni­ko ne vo­di u Mo­sta­ru.
Ali fa­kat je da su po­sli­je sve­ga du­ća­ni i da­nas li­je­pi, Ne­re­tva ča­rob­na, a Her­ce­gov­ci po­no­sni što su dru­ga­či­ji.(RTS)